Пасторално-мисиолошка анализа народне религиозности с посебним освртом на проблем култа предака
Учитавање...
Датум
2018
Аутори
Наслов журнала
Журнал ISSN
Наслов волумена
Издавач
Православни богословски факултет Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву
Апстракт
Аутор анализира питање народне религиозности и испитује њену везу са „вишом“религиозношћу коју заступају традиционалне хришћанске цркве. Иако је ово наизглед антрополошки проблем, пажљивија теолошка анализа открива да је овде, заправо, реч о кључном елементу инкултурације, односно о флексибилности хришћанства приликом сусрета са различитим народима и културама. Поједини облици народне ралигиозности, нпр. далекоисточни култ предака, показали су се као битне препреке у хришћанским ми-сијама или у учвршћивању хришћанства међу већ христијанизованим групама. Због тога је неопходна детаљна пасторална и мисиолошка анализа овога проблема.
Опис
Црква се са проблемом народне религиозности, која у појединим случајевима от-крива своје нехришћанске или предхришћанске изворе инспирације, суочава на два нивоа: први је парохијски или практични ниво, а други је академско-теолошки или теоријски ниво. На парохијском плану, црквени приступ народној рели-гиозности најчешће зависи од личне проницљивости и ангажованости свештеника. Његова способност да у одређеним народним обичајима види нешто ко-рисно или штетно условљаваће динамику локалне црквености. Са друге стране, доминантни неопатристички дух на високим богословским училиштима узроко-вао је то да се бројна питања практичне црквености, нарочито она у свакодневном парохијском животу, сматрају нечим што је недостојно богословске пажње. Тиме је овај неопатристички дух, поред враћања Оцима, узроковао и одвраћање од „обичног“човека. То је у наше време очигледна и неупитна чињеница. Цркви више није потребна борба за ослобођење од окова западне схоластике (као да је овакво убиство академске теологије Цркви уопште потребно); Цркви је неоп-ходна борба за зближавање са човеком, неопходно јој је упознавање са његовом егзистенцијалном ситуацијом и са елементарним изразима његове вере у Христа. Иако ту веру вероватно никада неће красити ђердан неопатристике, то не значи да је она недостојна богословске пажње. Штавише, препород опште људске ре-лигиозности у другој половини 20. века није узрокован већом или бољом активношћу званичних религијских институција већ секуларистичком критиком тих институција. Опадање моћи и угледа „више“ религиозности покренуло је изне-надни раст „ниже“ религиозности, а чини се да су бројне званичне религијске ин-ституције нови развој ситуације дочекале неспремне, као и запањени атеистички критичари религије. У православљу, нпр. повратак народа Цркви није резултат неопатристичке ренесансе него социјалних и политичких околности у посткомунистичким државама, односно разочарења у комунистичку „есхатологију“. Неопатристика није нити једино нити адекватно оруђе за суочавање са изазовима народне религиозности; Цркви су неопходне нове ancillae theologiae да би нову ситуацију окренула у своју корист а не против себе.
Кључне речи
Пасторална теологија, мисиологија, религија, култура, инкултурација, култ предака, народна религиозност.